Nismo trajali dugo, Breza i ja .. Imali smo leto, jesen i jednu zimu na bregu iznad grada da postanemo prijatelji. Često smo pričali : ja njoj rečima , ona meni šumovima i muzikom veselih južnih vetrova. Gledali smo se : ona u moje oči , a ja u njenu glavu – krošnju. Ona meni nežmošću malenih listova, odsjajima i sakrivenim senkama, ja njoj setom i snovima..
Kada ponovo olista Breza ispred balkona i zakloni pogled na ulicu, na svet i događaje, više neću biti tu. Pokušavam da ne mislim o ljudima koji će nestati iz vidokruga ; kada se odmota ‘’ prostor između ‘’ tamo gde treba ostaće kopča i reč…
Nismo bili dovoljno dugo, Breza i ja, da ispišemo istoriju hlada. Za klupu ispod drveta potrebno je više od tihog razumevanja – male, normalne, obične stvari koji se danas čine kao magija. Rekao sam joj na rastanku : ” Zavidim ti na korenu i što su sunce i voda sve što ti treba da ostaneš u zemlji i stojiš uspravno.’’
Preskočićemo proleće, Breza i ja. U sceni buđenja osvanuće bajkoviti kontrast zelene i bele i Breza će se ispužiti po sunčevom tepihu i zaplesati u ritmu prirode. Širenje ruku – grana, ka nebu i suncu pokret je začet iznutra i znak je otvorenosti prema životu.
Jednostavan čin od kog sve počinje…
Vanja Čobanov 